0,00%
0,10%
-1,52%08.05.2009.Izvod iz strane štampe - MMF: Jednako loš kao i pre
Komentar urednika časopisa „Guardian“
27, april, 2009.
Pa, nismo dugo čekali. Samo tri nedelje nakon što su lideri zemalja G20 sklopili istorijski dogovor o 1,1 biliona dolara pomoći zemljama pogođenim ekonomskom krizom, dogovor se po svemu sudeći raspada. Tapšanje po ramenu sa samita u Londonu ovog vikenda zamenile su tenzije na sastanku ministara finansija u Vašingtonu. A mnoge od njihovih raprava svode se na Međunarodni monetarni fond. MMF je bio veliki pobednik Londonskog samita. On je pretvoren u glavnog spasioca koji će zemlje izvući iz krize i dobio je na raspolaganje dodatnih 750 biliona dolara. Ali, ovog vikenda postalo je jasno da oko novca još uvek nije postignut sporazum, baš kao ni oko planova za reformu Fonda.
To je jednim delom neizbežan rezultat ambicioznih ciljeva i glupih rokova. Gordon Braun i njegov tim žarko su želeli veliku okruglu cifru na Londonskom samitu, dok ostali lideri nisu hteli da se vrate kući praznih ruku – i tako se pojavilo zajedničko saopštenje, koje je obilovalo nulama i oskudevalo u detaljima. Od tri najvažnija donatora, sa po 100 milijardi dolara, novac je dao samo Japan, dok SAD i EU još uvek nisu stale čak ni u red za popunu čeka.
Odlaganja su samo jedan od problema; drugi problemi su mnogo važniji. Pojava G20 kao glavnog foruma za borbu sa krizom bio je način na koji je Zapad priznao da više nema monopol ni nad sredstvima ni nad idejama kad je reč o restruktuiranju svetske ekonomije. To je razlog zbog koga je g. Braun na Londonskom samitu izjavio da je „s Vašingtonski m sporazumom gotovo“. Međutim, MMF je bio jedna od glavnih poluga tog tradicionalnog stava, a svoje ekonomiste je slao u zemlje pogođene krizom nudeći im lek po principu „jedan recept za sve“. Dodatni novac predviđen za Fond trebalo je da prati i reforma samog Fonda: odmak od starih metoda i odražavanje promena ekonomske moći. Ali, daleko smo još od toga. Belgija – koja ima manje od 50% nacionalnog prihoda Južne Koreje, ali 50% veću zastupljenost u MMF od Seula – juče je tvrdila da je struktura donošenja odluka „privlačna“. Naravno da jeste – pod uslovom da dolazite iz Brisela.
U međuvremenu, još uvek imamo isti stari, loši stari MMF. Dominik Štraus- Kan, direktor fonda, tvrdi da je on sada mnogo fleksibilniji u pogledu uslova za zemlje koje mu se obraćaju za hitnu pomoć – pa ipak, još uvek prinuđuje Pakistan i druge da smanje potrošnju u jeku krize. A novi izveštaj organizacije Christian Aid pokazuje da su ekonomisti MMF-a izvršili pritisak na vlade podsaharske Afrike da smanje poreze, čime će umanjiti socijalna davanja i oslabiti svoje države. Čudna je to reforma koju sprovodi isti tim, ponavljajući stare, poznate fraze.
Prevela s engleskog: Vesna Todorović, Beogradska berza
27, april, 2009.
Pa, nismo dugo čekali. Samo tri nedelje nakon što su lideri zemalja G20 sklopili istorijski dogovor o 1,1 biliona dolara pomoći zemljama pogođenim ekonomskom krizom, dogovor se po svemu sudeći raspada. Tapšanje po ramenu sa samita u Londonu ovog vikenda zamenile su tenzije na sastanku ministara finansija u Vašingtonu. A mnoge od njihovih raprava svode se na Međunarodni monetarni fond. MMF je bio veliki pobednik Londonskog samita. On je pretvoren u glavnog spasioca koji će zemlje izvući iz krize i dobio je na raspolaganje dodatnih 750 biliona dolara. Ali, ovog vikenda postalo je jasno da oko novca još uvek nije postignut sporazum, baš kao ni oko planova za reformu Fonda.
To je jednim delom neizbežan rezultat ambicioznih ciljeva i glupih rokova. Gordon Braun i njegov tim žarko su želeli veliku okruglu cifru na Londonskom samitu, dok ostali lideri nisu hteli da se vrate kući praznih ruku – i tako se pojavilo zajedničko saopštenje, koje je obilovalo nulama i oskudevalo u detaljima. Od tri najvažnija donatora, sa po 100 milijardi dolara, novac je dao samo Japan, dok SAD i EU još uvek nisu stale čak ni u red za popunu čeka.
Odlaganja su samo jedan od problema; drugi problemi su mnogo važniji. Pojava G20 kao glavnog foruma za borbu sa krizom bio je način na koji je Zapad priznao da više nema monopol ni nad sredstvima ni nad idejama kad je reč o restruktuiranju svetske ekonomije. To je razlog zbog koga je g. Braun na Londonskom samitu izjavio da je „s Vašingtonski m sporazumom gotovo“. Međutim, MMF je bio jedna od glavnih poluga tog tradicionalnog stava, a svoje ekonomiste je slao u zemlje pogođene krizom nudeći im lek po principu „jedan recept za sve“. Dodatni novac predviđen za Fond trebalo je da prati i reforma samog Fonda: odmak od starih metoda i odražavanje promena ekonomske moći. Ali, daleko smo još od toga. Belgija – koja ima manje od 50% nacionalnog prihoda Južne Koreje, ali 50% veću zastupljenost u MMF od Seula – juče je tvrdila da je struktura donošenja odluka „privlačna“. Naravno da jeste – pod uslovom da dolazite iz Brisela.
U međuvremenu, još uvek imamo isti stari, loši stari MMF. Dominik Štraus- Kan, direktor fonda, tvrdi da je on sada mnogo fleksibilniji u pogledu uslova za zemlje koje mu se obraćaju za hitnu pomoć – pa ipak, još uvek prinuđuje Pakistan i druge da smanje potrošnju u jeku krize. A novi izveštaj organizacije Christian Aid pokazuje da su ekonomisti MMF-a izvršili pritisak na vlade podsaharske Afrike da smanje poreze, čime će umanjiti socijalna davanja i oslabiti svoje države. Čudna je to reforma koju sprovodi isti tim, ponavljajući stare, poznate fraze.
Prevela s engleskog: Vesna Todorović, Beogradska berza
%