2,63%
0,00%
-0,70%10.04.2009.Izvod iz strane štampe - PUNA TRANSPARENTNOST
Preuzeto iz časopisa The Economist
19. februar 2009
Njena obećanja su zavodljiva, ali neuhvatljiva; svi redom, od političara do eksperata, traže više. U nedavnom izveštaju o finansijskim reformama Grupe tridesetorice, koju čine finansijski stručnjaci, reč transparentnost pomenuta je preko 30 puta. Transparentnost je u modi. Ali, neki se pitaju da li ona zaista i funkcioniše.
Ne tako davno, pristalice netransparentnosti bili su najglasniji. Bez privatnosti, tvrdili su oni, finansijski preduzetnici ne bi mogli da u punoj meri iskoriste vrednost svoje strategije trgovanja i drugu ingenioznu intelektualnu imovinu. Obaveza da obelodane informacije ne bi ih motivisala da otkrivaju i ispravljaju neefikasnost tržišta, na štetu svih. A godinama je takozvani bankarski sistem u senci cvetao daleko od radoznalih očiju. Zatim je došla kriza i dala težinu izreci „Ono što vidiš, to ćeš i dobiti; ono što ne vidiš, dobiće tebe.“ Malo njih je predvidelo njen dolazak, ali sa opštim nedostatkom transparentnosti, kako su uopšte i mogli?
Jasno kao hipotekarne založnice
„Sunce je najbolji dezinfikator,“ pisao je Luj Brendajs, kasnije sudija Vrhovnog suda, još 1913. godine, a skoro stoleće kasnije njegove reči postale su maksima. Transparentnost je, međutim, amorfna; ona, nažalost, može biti sve samo ne transparentna, a ukoliko se pogrešno primeni, može da naškodi upravo onim interesima kojima po pretpostavci služi. Na finansijskim tržištima, ova reč se skoro uvek izjednačava sa objavljivanjem informacija. Problem je u tome što su informacije često nepotpune, irelevantne ili naprosto nerazumljive. Jedan takav primer su drugorazredne hipotekarne založnice. Ovi instrumenti – čija je vrednost obavijena tajnom – mogu da imaju prospekte od oko 500-600 stranica, od kojih je većina na zamršenom pravnom rečniku. One, međutim, sasvim neobjašnjivo, ne sadrže informaciju o pojedinačnim kreditima koja je neophodna za uočavanje rizika nenaplativosti.
Transparentnost, osim toga, nije ni besplatna. Zakon Sarbanes-Oxley, koji je delimično povratio poverenje javnosti nakon skandala sa Enron-om, WorldCom-om i drugima, stigao je uz određenu cenu, i to ne samo s obzirom na teret usklađenosti sa zakonom koji je nametnuo kompanijama. Da bi se zaštitile male firme, zakon je u početku izuzeo sve kompanije čija je berzanska vrednost bila manja od 75 miliona dolara. To je kompanije motivisalo na vrlo specifičan način: najmanje jedna studija pokazuje da su firme koje su se našle odmah ispod zahtevanog praga počele da isplaćuju neobično velike sume akcionarima i da manje investiraju. Zakonu je takođe prebačeno da guši preduzimanje rizika i povećava nadoknade direktorima.
Na samom početku, potres na finansijskim tržištima opisan je kao kriza likvidnosti. A transparentnost i likvidnost su bliski rođaci. Jedan od neprijatelja likvidnosti je „asimetrična informacija“. Da bismo to ilustrovali, pogledajmo varijantu „Tržišta limunova“ koju je ustanovio Džordž Akerlof, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, 1970. godine. Pretpostavimo da dobar poznavalac vina i neupućeni građanin Džo pregovaraju oko cene vina Chateau Petrus iz 1998, koje je Džo nedavno nasledio od bogatog ujaka. Ako Džo i poznavalac vina znaju samo to da je reč o crnom vinu, mogli bi da sklope posao jer su podjednako neinformisani. Ako se otkrije informacija o berbi, regionu i vrsti vinove loze, Džo, koji se plaši da će biti prevaren, može da ne pristane na prodaju. Slično tome, na finansijskim tržištima postoje sofisticirani i nesofisticirani investitori, a ukoliko bi informacije bile simetrične, likvidnost bi presušila. Transparentnost, nažalost, može da smanji likvidnost. Ono što je važno jeste simetrija, a ne količina informacije.
Ali dobra vest je ta da transparentnost ipak može da funkcioniše. Kada je informacija relevantna, standardizovana i javna, ona utiče na inteligentno donošenje odluka. Od kreditora se, na primer, zahteva da kamatne stope objavljuju na godišnjem nivou, kako bi krediti bii lakše uporedivi. Neki ekonomisti bihevioralne škole to zovu „uprošćena transparentnost“, i misle da slične zahteve treba postaviti za složene finansijske proizvode. Informacija takođe mora da bude tačna, kako pokazuje debakl sa kreditnim rejtinzima: ocena AAA pre može da bude štetna nego korisna ako opisuje imovinu čija je prava ocena CCC.
Politika, međutim, ometa ideal transparentnosti iz najmanje dva razloga. Prvo, korist od transparentnosti je široko raspodeljena među korisnicima informacija, ali troškove snose oni malobrojni koji informacije objavljuju; zbog toga oni koji objavljuju informacije dominiraju političkim procesom. Drugo, zahtevi informisanja se često donose posle velikih kriza. Oni su zato često ishitreni i nasumični, a podrška takvim zahtevima bledi zajedno sa sećanjima na teška vremena.
Čak i dobro osmišljeni zahtevi informisanja ne moraju biti dovoljni. Ljudi prave izbore i na osnovu nedovoljne obaveštenosti, bilo da se radi o uprošćenoj transparentnosti ili ne. U jednoj nedavnoj studiji, od dve grupe ispitanika (sastavljene od osoblja Harvardskog Univerziteta) zatraženo je da izaberu zajedničke fondove. Jednoj grupi dati su prospekti u kojima su propisno navedeni ciljevi fonda, profili rizika, troškovi i prethodno poslovanje na samo nekoliko stranica. Druga grupa dobila je uobičajeno duge i nerazumljive prospekte. Oni su, uprkos tome, napravili skoro identične izbore, birajući fondove sa dobrim rezultatima iz prethodnog poslovanja, bez obzira na provizije fondova. Akademsko istraživanje pokazuje da ljudi treba da rade upravo suprotno.
Ipak, uprkos svim teškoćama, transparentnost je obično bolja od alternative. Sistemske rizike pre su, nenamerno, stvarali nejasni novi finansijski instrumenti iz nedavne prošlosti nego otklanjanje neefikasnosti tržišta. Ono što je važno jeste da finansijska tržišta nisu jednaka i da im mogu biti potrebni različiti nivoi transparentnosti. Likvidnost na berzanskom tržištu, na primer, cveta na razlikama u mišljenju o vrednosti neke firme; informacija podgreva raspravu. Tržišta novca više se oslanjaju na poverenje nego na transparentnost jer su transakcije tako brze da nema mnogo vremena za procenu infromacije. Problem sa hedž fondovima je u tome što nedostatak informacije negativno utiče na sposobnost onih spolja da izmere svoj doprinos sistemskom riziku. Moguće rešenje bilo bi nametanje odloženog objavljivanja informacija, što bi fondovima omogućilo da profitiraju iz svojih strategija, obezbede podatke koje bi stručnjaci mogli da sortiraju i smanje strahove u vezi sa legalnošću svog poslovanja. U transparentnost se, kao i u sunce, mora gledati oprezno.
Prevela s engleskog: Vesna Todorović, Beogradska berza
19. februar 2009
Njena obećanja su zavodljiva, ali neuhvatljiva; svi redom, od političara do eksperata, traže više. U nedavnom izveštaju o finansijskim reformama Grupe tridesetorice, koju čine finansijski stručnjaci, reč transparentnost pomenuta je preko 30 puta. Transparentnost je u modi. Ali, neki se pitaju da li ona zaista i funkcioniše.
Ne tako davno, pristalice netransparentnosti bili su najglasniji. Bez privatnosti, tvrdili su oni, finansijski preduzetnici ne bi mogli da u punoj meri iskoriste vrednost svoje strategije trgovanja i drugu ingenioznu intelektualnu imovinu. Obaveza da obelodane informacije ne bi ih motivisala da otkrivaju i ispravljaju neefikasnost tržišta, na štetu svih. A godinama je takozvani bankarski sistem u senci cvetao daleko od radoznalih očiju. Zatim je došla kriza i dala težinu izreci „Ono što vidiš, to ćeš i dobiti; ono što ne vidiš, dobiće tebe.“ Malo njih je predvidelo njen dolazak, ali sa opštim nedostatkom transparentnosti, kako su uopšte i mogli?
Jasno kao hipotekarne založnice
„Sunce je najbolji dezinfikator,“ pisao je Luj Brendajs, kasnije sudija Vrhovnog suda, još 1913. godine, a skoro stoleće kasnije njegove reči postale su maksima. Transparentnost je, međutim, amorfna; ona, nažalost, može biti sve samo ne transparentna, a ukoliko se pogrešno primeni, može da naškodi upravo onim interesima kojima po pretpostavci služi. Na finansijskim tržištima, ova reč se skoro uvek izjednačava sa objavljivanjem informacija. Problem je u tome što su informacije često nepotpune, irelevantne ili naprosto nerazumljive. Jedan takav primer su drugorazredne hipotekarne založnice. Ovi instrumenti – čija je vrednost obavijena tajnom – mogu da imaju prospekte od oko 500-600 stranica, od kojih je većina na zamršenom pravnom rečniku. One, međutim, sasvim neobjašnjivo, ne sadrže informaciju o pojedinačnim kreditima koja je neophodna za uočavanje rizika nenaplativosti.
Transparentnost, osim toga, nije ni besplatna. Zakon Sarbanes-Oxley, koji je delimično povratio poverenje javnosti nakon skandala sa Enron-om, WorldCom-om i drugima, stigao je uz određenu cenu, i to ne samo s obzirom na teret usklađenosti sa zakonom koji je nametnuo kompanijama. Da bi se zaštitile male firme, zakon je u početku izuzeo sve kompanije čija je berzanska vrednost bila manja od 75 miliona dolara. To je kompanije motivisalo na vrlo specifičan način: najmanje jedna studija pokazuje da su firme koje su se našle odmah ispod zahtevanog praga počele da isplaćuju neobično velike sume akcionarima i da manje investiraju. Zakonu je takođe prebačeno da guši preduzimanje rizika i povećava nadoknade direktorima.
Na samom početku, potres na finansijskim tržištima opisan je kao kriza likvidnosti. A transparentnost i likvidnost su bliski rođaci. Jedan od neprijatelja likvidnosti je „asimetrična informacija“. Da bismo to ilustrovali, pogledajmo varijantu „Tržišta limunova“ koju je ustanovio Džordž Akerlof, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, 1970. godine. Pretpostavimo da dobar poznavalac vina i neupućeni građanin Džo pregovaraju oko cene vina Chateau Petrus iz 1998, koje je Džo nedavno nasledio od bogatog ujaka. Ako Džo i poznavalac vina znaju samo to da je reč o crnom vinu, mogli bi da sklope posao jer su podjednako neinformisani. Ako se otkrije informacija o berbi, regionu i vrsti vinove loze, Džo, koji se plaši da će biti prevaren, može da ne pristane na prodaju. Slično tome, na finansijskim tržištima postoje sofisticirani i nesofisticirani investitori, a ukoliko bi informacije bile simetrične, likvidnost bi presušila. Transparentnost, nažalost, može da smanji likvidnost. Ono što je važno jeste simetrija, a ne količina informacije.
Ali dobra vest je ta da transparentnost ipak može da funkcioniše. Kada je informacija relevantna, standardizovana i javna, ona utiče na inteligentno donošenje odluka. Od kreditora se, na primer, zahteva da kamatne stope objavljuju na godišnjem nivou, kako bi krediti bii lakše uporedivi. Neki ekonomisti bihevioralne škole to zovu „uprošćena transparentnost“, i misle da slične zahteve treba postaviti za složene finansijske proizvode. Informacija takođe mora da bude tačna, kako pokazuje debakl sa kreditnim rejtinzima: ocena AAA pre može da bude štetna nego korisna ako opisuje imovinu čija je prava ocena CCC.
Politika, međutim, ometa ideal transparentnosti iz najmanje dva razloga. Prvo, korist od transparentnosti je široko raspodeljena među korisnicima informacija, ali troškove snose oni malobrojni koji informacije objavljuju; zbog toga oni koji objavljuju informacije dominiraju političkim procesom. Drugo, zahtevi informisanja se često donose posle velikih kriza. Oni su zato često ishitreni i nasumični, a podrška takvim zahtevima bledi zajedno sa sećanjima na teška vremena.
Čak i dobro osmišljeni zahtevi informisanja ne moraju biti dovoljni. Ljudi prave izbore i na osnovu nedovoljne obaveštenosti, bilo da se radi o uprošćenoj transparentnosti ili ne. U jednoj nedavnoj studiji, od dve grupe ispitanika (sastavljene od osoblja Harvardskog Univerziteta) zatraženo je da izaberu zajedničke fondove. Jednoj grupi dati su prospekti u kojima su propisno navedeni ciljevi fonda, profili rizika, troškovi i prethodno poslovanje na samo nekoliko stranica. Druga grupa dobila je uobičajeno duge i nerazumljive prospekte. Oni su, uprkos tome, napravili skoro identične izbore, birajući fondove sa dobrim rezultatima iz prethodnog poslovanja, bez obzira na provizije fondova. Akademsko istraživanje pokazuje da ljudi treba da rade upravo suprotno.
Ipak, uprkos svim teškoćama, transparentnost je obično bolja od alternative. Sistemske rizike pre su, nenamerno, stvarali nejasni novi finansijski instrumenti iz nedavne prošlosti nego otklanjanje neefikasnosti tržišta. Ono što je važno jeste da finansijska tržišta nisu jednaka i da im mogu biti potrebni različiti nivoi transparentnosti. Likvidnost na berzanskom tržištu, na primer, cveta na razlikama u mišljenju o vrednosti neke firme; informacija podgreva raspravu. Tržišta novca više se oslanjaju na poverenje nego na transparentnost jer su transakcije tako brze da nema mnogo vremena za procenu infromacije. Problem sa hedž fondovima je u tome što nedostatak informacije negativno utiče na sposobnost onih spolja da izmere svoj doprinos sistemskom riziku. Moguće rešenje bilo bi nametanje odloženog objavljivanja informacija, što bi fondovima omogućilo da profitiraju iz svojih strategija, obezbede podatke koje bi stručnjaci mogli da sortiraju i smanje strahove u vezi sa legalnošću svog poslovanja. U transparentnost se, kao i u sunce, mora gledati oprezno.
Prevela s engleskog: Vesna Todorović, Beogradska berza
%