2,42%
-0,71%
0,00%24.02.2009.Izvod iz strane štampe - Srećni tokovi kapitala
Da li slom na Wall Street-u ukazuje na to da je sama finansijska globalizacija deo problema?
„Hvala Bogu,“ izjavio je početkom ove godine jedan latinoamerički ministar finansija. „Bar ovog puta nije naša greška.“
Krah američkog finansijskog sistema može izgledati sasvim različito od krize tržišta u razvoju koja je 1997. i 1998. zahvatila Tajland i Rusiju. Sada nije došlo ni do valutnog sloma, ni do nemogućnosti otplate državnog duga.Tada nije bilo ni kolateralizovanih dužničkih obligacija, ni kreditnih svopova.
Međutim, pomenuti ministar s pravom je uvideo paralelu između američke krize i događaja na tržištima u razvoju. U svim tim slučajevima ogromni deficiti tekućeg računa finansirani su ogromnim prilivima kapitala. Pogođene zemlje pretrpele su spekulacije na tržištu nekretnina, imovinske mehurove i jeftine kredite praćene kreditnim krahom i topljenjem finansijskog sistema. Potresi na Wall Street-u pokreću ista pitanja kao i krize od pre jedne decenije: kakvi će biti neposredni efekti na tržišta u razvoju? Ako su najbogatije svetske ekonomije osetljive na globalne finansijske poremećaje, ne treba li onda zemlje u razvoju da nastoje da se od tih poremećaja izoluju?
Dva nedavno objavljena rada bacaju svetlo na ova pitanja. Njihov zaključak je da, iako finansijska globalizacija ima velike troškove, oni se mogu minimizirati, a potencijalna dobit može se uvećati pomoću bolje politike. Na samu finansijsku globalizaciju, kako se implicira u ovim radovima, treba gledati kao na nešto što ne donosi toliko lošeg, koliko donosi previše dobrog.
Čuvajte se tržišta što darove donose
Većina tržišta u razvoju smatra svoju sposobnost privlačenja stranog kapitala dokazom dobrog upravljanja. Sa te tačke gledišta, prava je sreća što je priliv kapitala u zemlje u razvoju, prema podacima Svetske banke, porastao na $ 1 trilion 2007 - na najveći do sada zabeleženi nivo. Pa ipak, ako je verovati studiji Carmen i Vincent-a Reinhart-a, to nam daje malo razloga za slavlje.
Oslanjajući se na iskustvo 181 zemlje od 1980. naovamo, autori su izračunali da su zemlje sa srednjim i nižim dohotkom imale 20% šanse da dožive bankarsku krizu, a 30% šanse kad je reč o valutnoj krizi, neizvršenju spoljnjeg duga ili porastu inflacije (na više od 20% godišnje), ukoliko su doživele ono što autori nazivaju „srećnim prilivom kapitala“ tokom prethodne tri godine. (Oni ovaj iznenadni priliv kapitala definišu kao neuobičajeni prelazak tekućeg računa u crvenu zonu, što se koristi kao zamena za priliv kapitala budući da se kapital i tekući računi uzajamno odražavaju.?? ) To je, reklo bi se, nezavidna situacija.
Autori ističu da su zemlje u svakom slučaju mogle da dožive nevolje, čak i da se na njih nije sručila kiša novca. Ispostavlja se da je to tačno – ali šanse su bile prilično manje: između 14% i 24% za zemlje koje nisu privukle toliko mnogo dolara. Drugim rečima, priliv stranog novca, pored finansiranja dobrih stvari kao što su javna infrastruktura i korporativna ulaganja, povezano je i sa neizvršenjem obaveza, inflacijom i valutnim krizama.
Autori se fokusiraju na nivo tokova kapitala, pre nego na njihov sastav. Po pretpostavci, zemlje koje privlače više direktnih stranih ulaganja trpe manje od onih koje imaju veće količine slobodnih portfolio investicija ili kratkoročnih bankarskih pozajmica. Ali, sve u svemu, većina zemalja koje su primile strani novac pokazuju klasične znake ekonomskog mehura. Koristeći podskup od 66 zemlje za koje postoje detaljniji podaci, autori pokazuju da su cene akcija porasle za više od 10% u realnim terminima tokom dve godine pre nego što je došlo do „srećnog priliva“, a zatim uporno padale tokom četiri godine, završavajući na nižem nivou od onog sa koga su počele. Cene nekretnina porasle su još više – 15% za četiri godine tokom „srećnih priliva“ – da bi na kraju ponovo pale.
Zašto, onda, zemlje uopšte nastoje da dobiju strani kapital, ako je njegov uticaj tako poguban? Odgovor je taj da problem nije samo količina ulaganja; reč je o njegovoj volatilnosti, a naročito sklonosti da presahne. To je ono što današnju klimu čini tako zabrinjavajućom. Mansoor Dailami, menadžer međunarodnih finansija Svetske banke, kaže da privatni prilivi u zemlje u razvoju mogu ove godine da padnu sa $1 triliona na samo $800 – 850 milijardi. To bi moglo biti posebno zabrinjavajuće zbog još jedne razlike između ove i azijske krize: u periodu 1997-98, veći deo duga bio je državni. Sada je veći deo duga korporativni, a preuzele su ga na sebe kompanije iz Indije, Kine i drugih zemalja u razvoju. To implicira da bi globalno sužavanje kreditnih aktivnosti moglo da ima jednako veliki uticaj na zemlje u razvoju kao što usporeni uvoz ima u bogatom svetu.
Kritičari finansijske globalizacije zastupaju mišljenje da su ovi problemi tako veliki da zemlje u razvoju treba da se izoluju preko kontrole kapitala. Mnoge to i čine. Pa ipak, čak i ako ostavimo po strani sumnje oko toga u kojoj meri bi tako nešto bilo poželjno (teško je poverovati da bi razvoj u Indiji ili Brazilu dostigao današnji nivo bez stranog kapitala), pomenute studije pokreću pitanje da li je kontrola kapitala doista pravi odgovor.
Druga studija ističe da „iznenadni prekid“ priliva kapitala ima preokrenuti oblik slova U: najsiromašnije zemlje su najmanje osetljive na globalne finansijske potrese; zemlje sa srednjim dohotkom – najviše; ali, kako postajete bogatiji i integrisaniji u globalne finansije, vaša osetljivost ponovo opada – a to je tačno uprkos krizi u Americi. Tako bi ipak bilo poželjno da zemlje kao što su Indija i Brazil nastave sa liberalizacijom. Štaviše, kako pokazuju Reinhart-ovi, veliki deo problema je u tome što su prilivi kapitala endemski promenljivi: novac se uliva i odliva. Oni smatraju da fiskalna politika treba da se koristi za ublaživanje takvih ciklusa: vlade treba da smanje deficite ili da imaju suficite u periodu „srećnih priliva“ – suprotno onome što obično rade. To implicira neku vrstu paradoksa. Tokovi kapitala trebalo bi da budu nagrada za dobro ekonomsko vladanje. Akli, kako Dani Rodrik, profesor sa Hardvarda kaže, „prema ovim zaključcima prilivi kapitala treba da budu imperativ za još dublju reformu.“
Prevod sa engleskog: Vesna Todorović, Beogradska berza
„Hvala Bogu,“ izjavio je početkom ove godine jedan latinoamerički ministar finansija. „Bar ovog puta nije naša greška.“
Krah američkog finansijskog sistema može izgledati sasvim različito od krize tržišta u razvoju koja je 1997. i 1998. zahvatila Tajland i Rusiju. Sada nije došlo ni do valutnog sloma, ni do nemogućnosti otplate državnog duga.Tada nije bilo ni kolateralizovanih dužničkih obligacija, ni kreditnih svopova.
Međutim, pomenuti ministar s pravom je uvideo paralelu između američke krize i događaja na tržištima u razvoju. U svim tim slučajevima ogromni deficiti tekućeg računa finansirani su ogromnim prilivima kapitala. Pogođene zemlje pretrpele su spekulacije na tržištu nekretnina, imovinske mehurove i jeftine kredite praćene kreditnim krahom i topljenjem finansijskog sistema. Potresi na Wall Street-u pokreću ista pitanja kao i krize od pre jedne decenije: kakvi će biti neposredni efekti na tržišta u razvoju? Ako su najbogatije svetske ekonomije osetljive na globalne finansijske poremećaje, ne treba li onda zemlje u razvoju da nastoje da se od tih poremećaja izoluju?
Dva nedavno objavljena rada bacaju svetlo na ova pitanja. Njihov zaključak je da, iako finansijska globalizacija ima velike troškove, oni se mogu minimizirati, a potencijalna dobit može se uvećati pomoću bolje politike. Na samu finansijsku globalizaciju, kako se implicira u ovim radovima, treba gledati kao na nešto što ne donosi toliko lošeg, koliko donosi previše dobrog.
Čuvajte se tržišta što darove donose
Većina tržišta u razvoju smatra svoju sposobnost privlačenja stranog kapitala dokazom dobrog upravljanja. Sa te tačke gledišta, prava je sreća što je priliv kapitala u zemlje u razvoju, prema podacima Svetske banke, porastao na $ 1 trilion 2007 - na najveći do sada zabeleženi nivo. Pa ipak, ako je verovati studiji Carmen i Vincent-a Reinhart-a, to nam daje malo razloga za slavlje.
Oslanjajući se na iskustvo 181 zemlje od 1980. naovamo, autori su izračunali da su zemlje sa srednjim i nižim dohotkom imale 20% šanse da dožive bankarsku krizu, a 30% šanse kad je reč o valutnoj krizi, neizvršenju spoljnjeg duga ili porastu inflacije (na više od 20% godišnje), ukoliko su doživele ono što autori nazivaju „srećnim prilivom kapitala“ tokom prethodne tri godine. (Oni ovaj iznenadni priliv kapitala definišu kao neuobičajeni prelazak tekućeg računa u crvenu zonu, što se koristi kao zamena za priliv kapitala budući da se kapital i tekući računi uzajamno odražavaju.?? ) To je, reklo bi se, nezavidna situacija.
Autori ističu da su zemlje u svakom slučaju mogle da dožive nevolje, čak i da se na njih nije sručila kiša novca. Ispostavlja se da je to tačno – ali šanse su bile prilično manje: između 14% i 24% za zemlje koje nisu privukle toliko mnogo dolara. Drugim rečima, priliv stranog novca, pored finansiranja dobrih stvari kao što su javna infrastruktura i korporativna ulaganja, povezano je i sa neizvršenjem obaveza, inflacijom i valutnim krizama.
Autori se fokusiraju na nivo tokova kapitala, pre nego na njihov sastav. Po pretpostavci, zemlje koje privlače više direktnih stranih ulaganja trpe manje od onih koje imaju veće količine slobodnih portfolio investicija ili kratkoročnih bankarskih pozajmica. Ali, sve u svemu, većina zemalja koje su primile strani novac pokazuju klasične znake ekonomskog mehura. Koristeći podskup od 66 zemlje za koje postoje detaljniji podaci, autori pokazuju da su cene akcija porasle za više od 10% u realnim terminima tokom dve godine pre nego što je došlo do „srećnog priliva“, a zatim uporno padale tokom četiri godine, završavajući na nižem nivou od onog sa koga su počele. Cene nekretnina porasle su još više – 15% za četiri godine tokom „srećnih priliva“ – da bi na kraju ponovo pale.
Zašto, onda, zemlje uopšte nastoje da dobiju strani kapital, ako je njegov uticaj tako poguban? Odgovor je taj da problem nije samo količina ulaganja; reč je o njegovoj volatilnosti, a naročito sklonosti da presahne. To je ono što današnju klimu čini tako zabrinjavajućom. Mansoor Dailami, menadžer međunarodnih finansija Svetske banke, kaže da privatni prilivi u zemlje u razvoju mogu ove godine da padnu sa $1 triliona na samo $800 – 850 milijardi. To bi moglo biti posebno zabrinjavajuće zbog još jedne razlike između ove i azijske krize: u periodu 1997-98, veći deo duga bio je državni. Sada je veći deo duga korporativni, a preuzele su ga na sebe kompanije iz Indije, Kine i drugih zemalja u razvoju. To implicira da bi globalno sužavanje kreditnih aktivnosti moglo da ima jednako veliki uticaj na zemlje u razvoju kao što usporeni uvoz ima u bogatom svetu.
Kritičari finansijske globalizacije zastupaju mišljenje da su ovi problemi tako veliki da zemlje u razvoju treba da se izoluju preko kontrole kapitala. Mnoge to i čine. Pa ipak, čak i ako ostavimo po strani sumnje oko toga u kojoj meri bi tako nešto bilo poželjno (teško je poverovati da bi razvoj u Indiji ili Brazilu dostigao današnji nivo bez stranog kapitala), pomenute studije pokreću pitanje da li je kontrola kapitala doista pravi odgovor.
Druga studija ističe da „iznenadni prekid“ priliva kapitala ima preokrenuti oblik slova U: najsiromašnije zemlje su najmanje osetljive na globalne finansijske potrese; zemlje sa srednjim dohotkom – najviše; ali, kako postajete bogatiji i integrisaniji u globalne finansije, vaša osetljivost ponovo opada – a to je tačno uprkos krizi u Americi. Tako bi ipak bilo poželjno da zemlje kao što su Indija i Brazil nastave sa liberalizacijom. Štaviše, kako pokazuju Reinhart-ovi, veliki deo problema je u tome što su prilivi kapitala endemski promenljivi: novac se uliva i odliva. Oni smatraju da fiskalna politika treba da se koristi za ublaživanje takvih ciklusa: vlade treba da smanje deficite ili da imaju suficite u periodu „srećnih priliva“ – suprotno onome što obično rade. To implicira neku vrstu paradoksa. Tokovi kapitala trebalo bi da budu nagrada za dobro ekonomsko vladanje. Akli, kako Dani Rodrik, profesor sa Hardvarda kaže, „prema ovim zaključcima prilivi kapitala treba da budu imperativ za još dublju reformu.“
Prevod sa engleskog: Vesna Todorović, Beogradska berza
%