0,00%
14,00%
-0,70%24.02.2009.Izvod iz strane štampe - SMELI POTEZI
Kada je u 13. oktobra Paul Krugman dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju, vest je od strane pojedinih ekonomista dočekana sa čestitkama, ali i nostalgijom. Od 1999. godine, Krugman piše dvonedeljnu kolumnu za New York Times, posvetivši se napadima na Bušovu administraciju i sve njene poteze. Nostalgičari misle da su ga ove jadikovke odvukle od pronicljivog istraživanja koje mu je osiguralo reputaciju. Polemičar je, po njihovom mišljenju, pokopao teoretičara.
Međutim, u ovom novom Krugmanu još uvek se nazire stari. I doista, Krugmanov stil kolumniste ne razlikuje se tako mnogo od Krugmanovog stila ekonomiste. U svojim proslavljenim akademskim radovima, Krugman slika smelim potezima, u želji da svoje uvide što upečatljivije izrazi. Kao dobar kolumnista, on zadire u srž problema, otklanjajući sve nepotrebne i opterećujuće nijanse. Rezultat je rečita karikatura: ono što ekonomisti zovu „model“.
Paul Krugman je dobio nagradu za svoje modele međunarodne trgovine i ekonomske geografije. Obe oblasti pripadaju istom velikom projektu koji je samouvereno plasirao samo godinu dana nakon stečenog doktorata: „Pre mog 25. rođendana,“ napisao je, „u osnovi sam već znao šta želim od svog profesionalnog života.“ Godine 1978. shvatio je da bi model „monopolističke konkurencije“, koji su godinu dana ranije objavili Avinash Dixit i Joseph Stiglitz, mogao da mu pomogne u uvođenju ekonomije obima u teoriju trgovanja i šire.
Dugo vremena, ekonomija obima je pred teoretičare postavljala nezgodne probleme. Ako se veće firme suočavaju sa nižim troškovima, onda bi, u principu, jedna firma trebalo da snabdeva čitavo tržište, a samim tim imala bi i najniže troškove. Ali, u modelu Dixit-Stiglitz, ova monopolistička logika izbalansirana je suprotnom silom: potrošačkom sklonošću ka raznovrsnosti. Ljudi više vole različite verzije iste robe. Tržište je tako podeljeno među konkurentnim firmama, od kojih svaka nudi proizvod sa osobenim pečatom. Ovaj model je krajnje stilizovan. Uprkos tome, on je Krugmanu, prema njegovim rečima, „pružio alat kojim se bez problema moglo otvoriti nešto što se ranije smatralo konzervom crva.“
Krugman je ovaj alat upotrebio kako bi ekonomiju spasio od stalne empirijske nelagode. Prema jednoj od osnovnih doktrina ove discipline, zemlje profitiraju od specijalizacije i razmene, koncentrišući se na ono što rade najbolje, dok ostatak uvoze. Ova teorija objašnjava zašto su Portugalci mogli da prodaju vino u zamenu za engleski štof. Ona, međutim, ne može da objasni zašto slične zemlje, sa sličnim odnosom kapitala, rada i zemlje, u toj meri trguju sličnom robom. To nije beznačajna slepa mrlja. Prema podacima Svetske trgovinske organizacije, 52% nemačkog izvoza u Francusku čini roba koju sama Francuska proizvodi i izvozi u Nemačku. Ali Dixit-Stiglitz-ov model, sa svojim suptilno diferenciranim firmama koje se takmiče za potrošače sklone raznolikosti, pružio je odgovor na pitanje zašto Nemci uvoze Reno, iako Francuzi uvoze Volkswagen.
Krugmanov model pokazao je da, sa padom trgovinskih barijera, firme dobijaju pristup većim tržištima, što im omogućava da prošire proizvodnju i požnju plodove ekonomije obima. Otvorenost ih, međutim, takođe izlaže konkurenciji stranih firmi, smanjujući njihove margine. Neke firme mogu da izađu iz posla. Ali, među onima koji opstanu u svojoj zemlji i stranih prodora, potrošačima još uvek stoji na raspolaganju veći izbor robe. Tako dobici iz trgovanja ne proizlaze iz specijalizacije, već iz ekonomije obima, oštrije konkurencije i obilja izbora omogućenog globalizacijom.
Ekonomija obima omogućila je Krugmanu da po prvi put ekonomiji pruži osećaj prostora. U članku iz 1991, on zapaža da satelitski snimci Evrope snimljeni noću otkrivaju jasne obrise privredne delatnosti: jarke svetleće grozdove grupisane oko velikih metropola, posebno naglašene oko trougla Brisel, Amsterdam i Dortmund.
Pre Krugmana, ekonomisti su imali teškoća da ove slike uklope u svoje teorije. Bili su naviknuti da pretpostavljaju da se firme suočavaju sa stalnim vraćanjem na obim. Ali, kada bi to bilo tačno, onda bi svaki seljak mogao da izgradi malu topionicu ili proizvodnu traku u svom dvorištu. Ekonomija ne bi morala da pravi podelu na poljoprivredni i industrijski pojas.
Lekcije iz geografije
Za razliku od toga, u Krugmanovom modelu, velike fabrike imaju koristi od nižih troškova proizvodnje. Proizvodne firme mogle bi se tako grupisati u blizini nekog velikog tržišta, ostavljajući za sobom retko nastanjene oblasti, kako bi najbolje iskoristile ekonomiju obima i minimizirale troškove transporta robe do potrošača.
Raniji teoretičari su, umesto toga, pretpostavljali da se firme grupišu kako bi izvukle korist iz neke vrste „prelivanja“. Možda firme preuzimaju strukovno znanje i drugi know-how od svojih suseda. Koliko god moguća, ova objašnjenja ipak su bila nezadovoljavajuća. Zbog toga što ekonomisti nisu mogli da izmere prelivanja ili ograniče njihov domet („Koliko se daleko tehnološko prelivanje preliva?“ pitao se Krugman), mogli su da se na njih pozivaju u objašnjenju gotovo svega.
Krugmanovi modeli, nasuprot tome, identifikovali su jednu lakše uhvatljivu korist koja proističe iz blizine. Kruger je istakao da je odluka firme da locira prostorije u nekoj oblasti pravi dar za ostale firme u toj oblasti, zbog toga što se privlačenjem novih radnika, privlače i novi klijenti. Za razliku od tehnološkog prelivanja, ovaj dar bi, u principu, ostavio trag na papiru, i pokazao se u prodajnim ciframa lokalnih firmi.
Ni u jednom od doprinosa Krugman nije pretendovao na veliku originalnost svojih ideja ili veliki realizam. Njegovo postignuće je u formalizovanju uvida koje su mnogi pre toga imali neformalno. Ideje koje su decenijama lepršale oko ljudi, Kruger je konačno uhvatio u mrežu. Ponekad dobar ekonomista, poput dobrog kolumniste, uspeva ne tako što na nešto ukaže pre svih drugih, već tako što to uradi mnogo bolje od njih.
Prevod sa engleskog: Vesna Todorović, Beogradska berza
Međutim, u ovom novom Krugmanu još uvek se nazire stari. I doista, Krugmanov stil kolumniste ne razlikuje se tako mnogo od Krugmanovog stila ekonomiste. U svojim proslavljenim akademskim radovima, Krugman slika smelim potezima, u želji da svoje uvide što upečatljivije izrazi. Kao dobar kolumnista, on zadire u srž problema, otklanjajući sve nepotrebne i opterećujuće nijanse. Rezultat je rečita karikatura: ono što ekonomisti zovu „model“.
Paul Krugman je dobio nagradu za svoje modele međunarodne trgovine i ekonomske geografije. Obe oblasti pripadaju istom velikom projektu koji je samouvereno plasirao samo godinu dana nakon stečenog doktorata: „Pre mog 25. rođendana,“ napisao je, „u osnovi sam već znao šta želim od svog profesionalnog života.“ Godine 1978. shvatio je da bi model „monopolističke konkurencije“, koji su godinu dana ranije objavili Avinash Dixit i Joseph Stiglitz, mogao da mu pomogne u uvođenju ekonomije obima u teoriju trgovanja i šire.
Dugo vremena, ekonomija obima je pred teoretičare postavljala nezgodne probleme. Ako se veće firme suočavaju sa nižim troškovima, onda bi, u principu, jedna firma trebalo da snabdeva čitavo tržište, a samim tim imala bi i najniže troškove. Ali, u modelu Dixit-Stiglitz, ova monopolistička logika izbalansirana je suprotnom silom: potrošačkom sklonošću ka raznovrsnosti. Ljudi više vole različite verzije iste robe. Tržište je tako podeljeno među konkurentnim firmama, od kojih svaka nudi proizvod sa osobenim pečatom. Ovaj model je krajnje stilizovan. Uprkos tome, on je Krugmanu, prema njegovim rečima, „pružio alat kojim se bez problema moglo otvoriti nešto što se ranije smatralo konzervom crva.“
Krugman je ovaj alat upotrebio kako bi ekonomiju spasio od stalne empirijske nelagode. Prema jednoj od osnovnih doktrina ove discipline, zemlje profitiraju od specijalizacije i razmene, koncentrišući se na ono što rade najbolje, dok ostatak uvoze. Ova teorija objašnjava zašto su Portugalci mogli da prodaju vino u zamenu za engleski štof. Ona, međutim, ne može da objasni zašto slične zemlje, sa sličnim odnosom kapitala, rada i zemlje, u toj meri trguju sličnom robom. To nije beznačajna slepa mrlja. Prema podacima Svetske trgovinske organizacije, 52% nemačkog izvoza u Francusku čini roba koju sama Francuska proizvodi i izvozi u Nemačku. Ali Dixit-Stiglitz-ov model, sa svojim suptilno diferenciranim firmama koje se takmiče za potrošače sklone raznolikosti, pružio je odgovor na pitanje zašto Nemci uvoze Reno, iako Francuzi uvoze Volkswagen.
Krugmanov model pokazao je da, sa padom trgovinskih barijera, firme dobijaju pristup većim tržištima, što im omogućava da prošire proizvodnju i požnju plodove ekonomije obima. Otvorenost ih, međutim, takođe izlaže konkurenciji stranih firmi, smanjujući njihove margine. Neke firme mogu da izađu iz posla. Ali, među onima koji opstanu u svojoj zemlji i stranih prodora, potrošačima još uvek stoji na raspolaganju veći izbor robe. Tako dobici iz trgovanja ne proizlaze iz specijalizacije, već iz ekonomije obima, oštrije konkurencije i obilja izbora omogućenog globalizacijom.
Ekonomija obima omogućila je Krugmanu da po prvi put ekonomiji pruži osećaj prostora. U članku iz 1991, on zapaža da satelitski snimci Evrope snimljeni noću otkrivaju jasne obrise privredne delatnosti: jarke svetleće grozdove grupisane oko velikih metropola, posebno naglašene oko trougla Brisel, Amsterdam i Dortmund.
Pre Krugmana, ekonomisti su imali teškoća da ove slike uklope u svoje teorije. Bili su naviknuti da pretpostavljaju da se firme suočavaju sa stalnim vraćanjem na obim. Ali, kada bi to bilo tačno, onda bi svaki seljak mogao da izgradi malu topionicu ili proizvodnu traku u svom dvorištu. Ekonomija ne bi morala da pravi podelu na poljoprivredni i industrijski pojas.
Lekcije iz geografije
Za razliku od toga, u Krugmanovom modelu, velike fabrike imaju koristi od nižih troškova proizvodnje. Proizvodne firme mogle bi se tako grupisati u blizini nekog velikog tržišta, ostavljajući za sobom retko nastanjene oblasti, kako bi najbolje iskoristile ekonomiju obima i minimizirale troškove transporta robe do potrošača.
Raniji teoretičari su, umesto toga, pretpostavljali da se firme grupišu kako bi izvukle korist iz neke vrste „prelivanja“. Možda firme preuzimaju strukovno znanje i drugi know-how od svojih suseda. Koliko god moguća, ova objašnjenja ipak su bila nezadovoljavajuća. Zbog toga što ekonomisti nisu mogli da izmere prelivanja ili ograniče njihov domet („Koliko se daleko tehnološko prelivanje preliva?“ pitao se Krugman), mogli su da se na njih pozivaju u objašnjenju gotovo svega.
Krugmanovi modeli, nasuprot tome, identifikovali su jednu lakše uhvatljivu korist koja proističe iz blizine. Kruger je istakao da je odluka firme da locira prostorije u nekoj oblasti pravi dar za ostale firme u toj oblasti, zbog toga što se privlačenjem novih radnika, privlače i novi klijenti. Za razliku od tehnološkog prelivanja, ovaj dar bi, u principu, ostavio trag na papiru, i pokazao se u prodajnim ciframa lokalnih firmi.
Ni u jednom od doprinosa Krugman nije pretendovao na veliku originalnost svojih ideja ili veliki realizam. Njegovo postignuće je u formalizovanju uvida koje su mnogi pre toga imali neformalno. Ideje koje su decenijama lepršale oko ljudi, Kruger je konačno uhvatio u mrežu. Ponekad dobar ekonomista, poput dobrog kolumniste, uspeva ne tako što na nešto ukaže pre svih drugih, već tako što to uradi mnogo bolje od njih.
Prevod sa engleskog: Vesna Todorović, Beogradska berza
%