0,00%
16,60%
0,00%24.02.2009.Izvod iz strane štampe - POVIŠENE TENZIJE
(The Economist), 5. Februar 2009.
Opasnost od krize evra se povećava; ona bi mogla da dovede, ne do manje, već do veće političke integracije
Uprkos svim nedostacima koje su ispoljila tokom prethodnih godina, finansijska tržišta i dalje šalju korisne signale. U ovom trenutku, ona ukazuju na opasnost koja preti evropskoj valuti – evru.
Ovi signali ne dolaze sa deviznih tržišta (evro je povratio vrednost u odnosu na dolar, nakon najnižeg pada u oktobru), već sa tržišta obveznica. Spredovi državnog duga Grčke, Irske, Italije, Portugala i Španije sa rokom dospeća od 10 godina povećani su u odnosu na nemačke obveznice. Rejting agencije naročitu pažnju poklanjaju fiskalnim pozicijama ove rasipne petorke: tri zemlje dobile su nižu ocenu od agencije Standard & Poor’s, a jedna je stavljena na posmatranje.
Tokom recesije 1990-ih došlo je do niza valutnih kriza u okviru evropskog mehanizma kursa. Jedan od motiva za kreiranje evra bio je da se takve neprilike izbegnu u budućnosti. I zaista, neke od slabijih privreda u okviru evro zone mogle su da odahnu, jer su, ako ništa drugo, bile pošteđene pritisaka sa deviznog tržišta.
Ali pritisak je negde morao da se izrazi. A u tim zemljama, on se javlja u vidu izgubljene konkuretnosti, sve većeg tekućeg i budžetskog deficita i strahovanja tržišta zbog nacionalnog boniteta, a efekti se osećaju u padu BDP i rastućoj nezaposlenosti.
U velikoj meri, ovim zemljama moglo bi se prebaciti da sada žnjeju ono što su posejale. Tokom 1990-ih, mnoge od njih učinile su velike napore, kroz restriktivnu fiskalnu politiku, ograničavanje plata i reformi u oblasti proizvodnje i tržišta rada, kako bi se kvalifikovale prema kriterijumima Mastriškog sporazuma za članstvo u evro zoni. Ali, po isteknu probnog roka, one su se opustile, u lažnom uverenju da će im članstvo u sistemu jedinstvene valute samo po sebi rešiti probleme. U isto vreme, uživale su u uspehu koji je delimično proistekao iz nižih kamatnih stopa evra.Međutim, logika njihove situacije upućivala ih je upravo na različit kurs. Kada su jednom dospele u evro zonu, otklonivši tako svaku mogućnost devalvacije, trebalo je da sprovedu mnogo snažnije reforme kod kuće kako bi njihove privrede bile u stanju da se takmiče sa privredom Nemačke; a fiskalne uzde trebalo je još više da pritegnu, kako bi se nosile sa labavijom monetarnom politikom evra.
Sada kada je Evropa (uključujući Nemačku) ponovo u dubokoj recesiji, ova logika pokazuje svoj smisao. U Španiji i Irskoj, imovinski mehur koji je delimično bio naduvan prelaskom na niske kamatne stope evra, pukao je na spektakularan način. U Grčkoj, Italiji i Portugalu, kontinuiran pad zarada i cenovna kunkurentnost nepovoljno utiču na rast privrede. U svih pet zemalja, sa porastom budžetskog deficita, raste zabrinutost da bi javne finansije mogle da se nađu na neodrživom putu. Tržišta obveznica su posebno zabrinuta zbog Grčke i Irske; ali strah raste čak i u tako velikim zemljama kao što su Italija (gde javni dug iznosi preko 100% BDP) i Španija.
BEZ IZLAZNE STRATEGIJE
Anglo-saksonski skeptici u vezi sa pitanjem jedinstvene evropske valute veselo predviđaju da bi ove napetosti mogle da dovedu do raspada evra, baš kao što su to učinile i sa mehanizmom deviznog kursa početkom 1990-ih. Međutim, čak i ako neke zemlje sada pomalo i žale zbog usvajanja evra, one znaju da bi se nevolje pogoršale ukoliko bi sada odustale. Ako ostavimo po strani ogromne tehničke probleme vraćanja na nacionalnu valutu, napuštanje evra svakako bi povlačilo neizvršenje obaveza nominovanih na evro, a dovelo bi u rizik i članstvo dotične zemlje u Evropskoj Uniji.
Iako je možda napuštanje evra nezamislivo, rizik da zemlja koja zadrži evro ne bude u stanju da isplati dugove nesumnjivo je povećan. Sa povećanjem broja zemalja iz centralne i istočne Evrope koje se priključuju Evropskoj Uniji, ova opasnost mogla bi se dalje uvećavati. To ukazuje da bi bilo razumno napraviti plan za mogući odgovor ostatka evro zone na eventualno ili stvarno neizvršenje obaveza.
Pravila jedne valute izričito zabranjuju spasavanje jedne zemlje od strane centrale ili drugih zemalja. Nemci, uvek u strahu da bi se od njih moglo očekivati da preuzmu na sebe račun za rasipnost drugih, već prigušuju svaki razgovor o izdavanju zajedničkih obveznica evro zone kojima bi se smanjio pritisak na nacionalne vlade. Sa najjačom privredom i izvozom u okviru evro zone, Nemačka bi od neizvršenja obaveze neke od članica pretrpela ozbiljnije posledice od bilo koje druge zemlje. Njoj je stoga veoma stalo da osigura da do toga ne dodje.
To ne bi moralo da implicira direktno finansijsko spasavanje. Ali ipak ukazuje da bi evropskoj zoni moglo da zatreba nešto poput spasonosnih paketa Međunarodnog monetarnog fonda. To bi pak značilo kako veću ulogu samog centra, tako i veći nadzor budžeta članica Unije. U tom slučaju, ne samo što se san evroskeptika o raspadu celokupnog evropskog projekta ne bi ostvario, već bi kriza mogla da dovede do još dublje političke integracije. To ostaje u domenu nagađanja. Ali neki vid evro-drame je izvesniji – a vlade bi dobro učinile ako bi za nju počele da se pripremaju na vreme.
Prevod sa engleskog: Vesna Todorović, Beogradska berza
Opasnost od krize evra se povećava; ona bi mogla da dovede, ne do manje, već do veće političke integracije
Uprkos svim nedostacima koje su ispoljila tokom prethodnih godina, finansijska tržišta i dalje šalju korisne signale. U ovom trenutku, ona ukazuju na opasnost koja preti evropskoj valuti – evru.
Ovi signali ne dolaze sa deviznih tržišta (evro je povratio vrednost u odnosu na dolar, nakon najnižeg pada u oktobru), već sa tržišta obveznica. Spredovi državnog duga Grčke, Irske, Italije, Portugala i Španije sa rokom dospeća od 10 godina povećani su u odnosu na nemačke obveznice. Rejting agencije naročitu pažnju poklanjaju fiskalnim pozicijama ove rasipne petorke: tri zemlje dobile su nižu ocenu od agencije Standard & Poor’s, a jedna je stavljena na posmatranje.
Tokom recesije 1990-ih došlo je do niza valutnih kriza u okviru evropskog mehanizma kursa. Jedan od motiva za kreiranje evra bio je da se takve neprilike izbegnu u budućnosti. I zaista, neke od slabijih privreda u okviru evro zone mogle su da odahnu, jer su, ako ništa drugo, bile pošteđene pritisaka sa deviznog tržišta.
Ali pritisak je negde morao da se izrazi. A u tim zemljama, on se javlja u vidu izgubljene konkuretnosti, sve većeg tekućeg i budžetskog deficita i strahovanja tržišta zbog nacionalnog boniteta, a efekti se osećaju u padu BDP i rastućoj nezaposlenosti.
U velikoj meri, ovim zemljama moglo bi se prebaciti da sada žnjeju ono što su posejale. Tokom 1990-ih, mnoge od njih učinile su velike napore, kroz restriktivnu fiskalnu politiku, ograničavanje plata i reformi u oblasti proizvodnje i tržišta rada, kako bi se kvalifikovale prema kriterijumima Mastriškog sporazuma za članstvo u evro zoni. Ali, po isteknu probnog roka, one su se opustile, u lažnom uverenju da će im članstvo u sistemu jedinstvene valute samo po sebi rešiti probleme. U isto vreme, uživale su u uspehu koji je delimično proistekao iz nižih kamatnih stopa evra.Međutim, logika njihove situacije upućivala ih je upravo na različit kurs. Kada su jednom dospele u evro zonu, otklonivši tako svaku mogućnost devalvacije, trebalo je da sprovedu mnogo snažnije reforme kod kuće kako bi njihove privrede bile u stanju da se takmiče sa privredom Nemačke; a fiskalne uzde trebalo je još više da pritegnu, kako bi se nosile sa labavijom monetarnom politikom evra.
Sada kada je Evropa (uključujući Nemačku) ponovo u dubokoj recesiji, ova logika pokazuje svoj smisao. U Španiji i Irskoj, imovinski mehur koji je delimično bio naduvan prelaskom na niske kamatne stope evra, pukao je na spektakularan način. U Grčkoj, Italiji i Portugalu, kontinuiran pad zarada i cenovna kunkurentnost nepovoljno utiču na rast privrede. U svih pet zemalja, sa porastom budžetskog deficita, raste zabrinutost da bi javne finansije mogle da se nađu na neodrživom putu. Tržišta obveznica su posebno zabrinuta zbog Grčke i Irske; ali strah raste čak i u tako velikim zemljama kao što su Italija (gde javni dug iznosi preko 100% BDP) i Španija.
BEZ IZLAZNE STRATEGIJE
Anglo-saksonski skeptici u vezi sa pitanjem jedinstvene evropske valute veselo predviđaju da bi ove napetosti mogle da dovedu do raspada evra, baš kao što su to učinile i sa mehanizmom deviznog kursa početkom 1990-ih. Međutim, čak i ako neke zemlje sada pomalo i žale zbog usvajanja evra, one znaju da bi se nevolje pogoršale ukoliko bi sada odustale. Ako ostavimo po strani ogromne tehničke probleme vraćanja na nacionalnu valutu, napuštanje evra svakako bi povlačilo neizvršenje obaveza nominovanih na evro, a dovelo bi u rizik i članstvo dotične zemlje u Evropskoj Uniji.
Iako je možda napuštanje evra nezamislivo, rizik da zemlja koja zadrži evro ne bude u stanju da isplati dugove nesumnjivo je povećan. Sa povećanjem broja zemalja iz centralne i istočne Evrope koje se priključuju Evropskoj Uniji, ova opasnost mogla bi se dalje uvećavati. To ukazuje da bi bilo razumno napraviti plan za mogući odgovor ostatka evro zone na eventualno ili stvarno neizvršenje obaveza.
Pravila jedne valute izričito zabranjuju spasavanje jedne zemlje od strane centrale ili drugih zemalja. Nemci, uvek u strahu da bi se od njih moglo očekivati da preuzmu na sebe račun za rasipnost drugih, već prigušuju svaki razgovor o izdavanju zajedničkih obveznica evro zone kojima bi se smanjio pritisak na nacionalne vlade. Sa najjačom privredom i izvozom u okviru evro zone, Nemačka bi od neizvršenja obaveze neke od članica pretrpela ozbiljnije posledice od bilo koje druge zemlje. Njoj je stoga veoma stalo da osigura da do toga ne dodje.
To ne bi moralo da implicira direktno finansijsko spasavanje. Ali ipak ukazuje da bi evropskoj zoni moglo da zatreba nešto poput spasonosnih paketa Međunarodnog monetarnog fonda. To bi pak značilo kako veću ulogu samog centra, tako i veći nadzor budžeta članica Unije. U tom slučaju, ne samo što se san evroskeptika o raspadu celokupnog evropskog projekta ne bi ostvario, već bi kriza mogla da dovede do još dublje političke integracije. To ostaje u domenu nagađanja. Ali neki vid evro-drame je izvesniji – a vlade bi dobro učinile ako bi za nju počele da se pripremaju na vreme.
Prevod sa engleskog: Vesna Todorović, Beogradska berza
%