0,00%
0,10%
-1,52%24.02.2009.Izvod iz strane štampe - (Skoro) ništa strašno osim straha samog
U istraživačkom članku, Olivier Blanchard kaže da kreatori politike treba da usmere pažnju na smanjenje neizvesnosti
Kriza podstiče neizvesnost. Neizvesnost, pak, utiče na ponašanje ljudi, što dalje podstiče krizu. Čak i kada bi postojao čarobni štapić za otklanjanje neizvesnosti, sledećih nekoliko kvartala bili bi teški (deo štete ne može se otkloniti), ali kriza bi se u velikoj meri smanjila.
Od Vix indeksa volatilnosti berzanskog tržišta, do različitih predviđanja rasta, pa čak i učestalosti upotrebe reči „neizvesno“ u štampi - svi pokazatelji neizvesnosti dostigli su ili su blizu istorijskih rekorda. Na delu nije samo objektivna, već i subjektivna neizvesnost, ili ono što ekonomisti, na tragu dela čikaškog ekonomiste Frenka Najta (Frank Knight) s početka dvadesetog veka, nazivaju „najtijanska neizvesnost.“ Objektivna neizvesnost odnosi se na ono što Donald Ramsfeld (u drugom kontekstu) naziva „poznate nepoznanice“. Subjektivna neizvesnost odnosila bi se na „nepoznate nepoznanice“. Kada, kao danas, dominiraju nepoznate nepoznanice, a ekonomsko okruženje je tako kompleksno da izgleda gotovo nedokučivo, rezultat je krajnji oprez - gotovo paraliza - investitora, potrošača i kompanija. Takvo ponašanje, naravno, dalje podstiče krizu.
Takvo ponašanje utiče na odluke u vezi sa sastavom portfolija. Ono je dovelo do dramatičnog prelaska sa rizične imovine na nerizičnu imovinu ili, u najmanju ruku, imovinu koja se takvom smatra. Ponekad se stiče utisak kao da investitori širom sveta žele da zadrže samo zapise američkog Trezora. Zašto? Isprva se uvidelo da su mnogi od novih složenih oblika imovine bili, zapravo, mnogo rizičniji nego što se to na prvi pogled činilo. Ovo uviđanje je sada preraslo u opštu zabrinutost u vezi sa skoro svakom vrstom rizične imovine, kao i u vezi sa bilansom stanja institucija koje ih poseduju. Usvojen je moto „Sigurno je sigurno“. Na žalost, iako ovaj moto možda ima smisla kad je reč o individualnim investitorima, on ima katastrofalne makroekonomske posledice po čitav svet. On dovodi do ogromnih spread-ova na rizičnu imovinu, kreditnog sloma u razvijenim ekonomijama, kao i velikog odliva kapitala iz zemalja u razvoju.
Takvo ponašanje utiče na potrošnju i investicione odluke i, u velikoj meri, stoji iza dramatičnog pada potražnje kome smo svedoci poslednja tri meseca. Nema sumnje, potrošači su izgubili dobar deo svog bogatstva, što je dovoljan razlog za prestrojavanje. Na delu je, međutim, još nešto. Ako mislite da nas iza ćoška vreba još jedna Depresija, bolje biti oprezan i štedeti. Bolje čekati i videti kako će se stvari dalje odvijati. Kupovina nove kuće, novih kola ili novog laptopa svakako se može odložiti za nekoliko meseci. Isto važi za kompanije: u uslovima neizvesnosti, zašto graditi novo postrojenje ili uvoditi novi proizvod sada? Bolje pauzirati dok se ne raščisti gužva. Ponašanje potrošača i kompanija sasvim je razumljivo – ali to je ponašanje koje je dovelo do pada potražnje, pada proizvodnje i duboke recesije u kojoj se sada nalazimo.
Pa šta, onda, da rade kreatori politike? Pre svega - da smanjuju neizvesnost. To mogu da učine tako što će da otklone rizike sa teškim repovima, kao i percepciju takvih rizika. Što se tiče portfolija, utvrdite cenu, ili bar najnižu cenu, problematične imovine. Odredite je samo za određene svrhe, ili je skinite sa bilansa stanja banke. Što se tiče potrošnje, učinite sve što treba da se izbegne Depresija, od fiskalnog stimulansa do kvantitativnih olakšica. Ako je potrebno, razmišljajte o tome da uradite još više u budućnosti. Pre svega, usvojite jasnu politiku i delujte odlučno. Bolje da uradite previše nego premalo. Odlaganja finansijskih paketa već su imala visoke troškove. Svaki dalji pregovori i dogovori povećaće neizvesnost i pogoršati situaciju.
Drugo, ublažite efekte neizvesnosti na strani portfolija i pomozite da se sredstva preusmere ka rizičnoj imovini. Standardni savet je ozdravljenje privatnog finansijskog sektora kroz dokapitalizaciju. To je nesumnjivo ispravno, ali je lakše reći nego učiniti. A, dok se šteta postepeno ispravlja, dobro je da i same države preusmere deo svojih fondova. Na primer: ako svet voli zapise američkog Trezora, ali bi ta sredstva bila mnogo korisnija na nekom drugom mestu, onda vlada treba da izdaje zapise i koristi prihode radi kanalisanja sredstava tamo gde su ona potrebna. Ona treba da kupi neku rizičniju imovinu, i vrati deo sredstava u zemlje u razvoju, radi ublažavanja efekata odliva kapitala. To je, zapravo, slično onome što američke Federalne Rezerve sada rade sa kvantitativnim olakšicama kod kuće i swap linijama sa stranim centralnim bankama. Jedina razlika je u tome što Fed izdaje novac pre nego trezorske zapise u zamenu za svoje kupovine. Bilo bi mnogo bolje da se uključi Trezor i da jasnije razgraniči ulogu fiskalne i monetarne politike, ali pri sadašnjem stanju stvari, to je manji problem. Poslužiće bilo koja opcija.
„Šoping terapija“
Treće, na strani potražnje, otklonite efekte stava potrošača i kompanija koji se svodi na „čekam da vidim šta će se dogoditi“ . Naterajte ih da troše više, a isto to naterajte i državu. Podstaknite ljude da kupuju sada, a ne kasnije; na primer, privremene subvencije potrošačima koji se reše svog starog krša i kupe novi automobil - mera koja je usvojena u Francuskoj. Povećajte ulaganja u javnu infrastrukturu – centralni element programa predsednika Obame. Obe ove mere uvode se trenutno u fiskalne programe sve većeg broja zemalja. Ako se dobro skroje i objasne, ovi programi ne samo što mogu da stimulišu i zamene privatnu potražnju, već mogu da uvere potrošače i kompanije da im ne predstoji još jedna Depresija. To će ih navesti da prestanu da čekaju i ponovo počnu da troše.
Potrebne su koherentne finansijske, fiskalne i monetarne mere. Sve ove mere imaće direktan uticaj na potražnju. Ali, što je važno, doprineće smanjenju neizvesnosti, sniziti spread-ove rizika i naterati potrošače i kompanije da ponovo troše. Ako kreatori politike deluju odlučno, privatna potražnja oporaviće se u kraćem roku. A, u roku od godinu dana ili pre, možemo se naći na putu ozdravljenja.
Prevod sa engleskog: Vesna Todorović, Beogradska berza
Kriza podstiče neizvesnost. Neizvesnost, pak, utiče na ponašanje ljudi, što dalje podstiče krizu. Čak i kada bi postojao čarobni štapić za otklanjanje neizvesnosti, sledećih nekoliko kvartala bili bi teški (deo štete ne može se otkloniti), ali kriza bi se u velikoj meri smanjila.
Od Vix indeksa volatilnosti berzanskog tržišta, do različitih predviđanja rasta, pa čak i učestalosti upotrebe reči „neizvesno“ u štampi - svi pokazatelji neizvesnosti dostigli su ili su blizu istorijskih rekorda. Na delu nije samo objektivna, već i subjektivna neizvesnost, ili ono što ekonomisti, na tragu dela čikaškog ekonomiste Frenka Najta (Frank Knight) s početka dvadesetog veka, nazivaju „najtijanska neizvesnost.“ Objektivna neizvesnost odnosi se na ono što Donald Ramsfeld (u drugom kontekstu) naziva „poznate nepoznanice“. Subjektivna neizvesnost odnosila bi se na „nepoznate nepoznanice“. Kada, kao danas, dominiraju nepoznate nepoznanice, a ekonomsko okruženje je tako kompleksno da izgleda gotovo nedokučivo, rezultat je krajnji oprez - gotovo paraliza - investitora, potrošača i kompanija. Takvo ponašanje, naravno, dalje podstiče krizu.
Takvo ponašanje utiče na odluke u vezi sa sastavom portfolija. Ono je dovelo do dramatičnog prelaska sa rizične imovine na nerizičnu imovinu ili, u najmanju ruku, imovinu koja se takvom smatra. Ponekad se stiče utisak kao da investitori širom sveta žele da zadrže samo zapise američkog Trezora. Zašto? Isprva se uvidelo da su mnogi od novih složenih oblika imovine bili, zapravo, mnogo rizičniji nego što se to na prvi pogled činilo. Ovo uviđanje je sada preraslo u opštu zabrinutost u vezi sa skoro svakom vrstom rizične imovine, kao i u vezi sa bilansom stanja institucija koje ih poseduju. Usvojen je moto „Sigurno je sigurno“. Na žalost, iako ovaj moto možda ima smisla kad je reč o individualnim investitorima, on ima katastrofalne makroekonomske posledice po čitav svet. On dovodi do ogromnih spread-ova na rizičnu imovinu, kreditnog sloma u razvijenim ekonomijama, kao i velikog odliva kapitala iz zemalja u razvoju.
Takvo ponašanje utiče na potrošnju i investicione odluke i, u velikoj meri, stoji iza dramatičnog pada potražnje kome smo svedoci poslednja tri meseca. Nema sumnje, potrošači su izgubili dobar deo svog bogatstva, što je dovoljan razlog za prestrojavanje. Na delu je, međutim, još nešto. Ako mislite da nas iza ćoška vreba još jedna Depresija, bolje biti oprezan i štedeti. Bolje čekati i videti kako će se stvari dalje odvijati. Kupovina nove kuće, novih kola ili novog laptopa svakako se može odložiti za nekoliko meseci. Isto važi za kompanije: u uslovima neizvesnosti, zašto graditi novo postrojenje ili uvoditi novi proizvod sada? Bolje pauzirati dok se ne raščisti gužva. Ponašanje potrošača i kompanija sasvim je razumljivo – ali to je ponašanje koje je dovelo do pada potražnje, pada proizvodnje i duboke recesije u kojoj se sada nalazimo.
Pa šta, onda, da rade kreatori politike? Pre svega - da smanjuju neizvesnost. To mogu da učine tako što će da otklone rizike sa teškim repovima, kao i percepciju takvih rizika. Što se tiče portfolija, utvrdite cenu, ili bar najnižu cenu, problematične imovine. Odredite je samo za određene svrhe, ili je skinite sa bilansa stanja banke. Što se tiče potrošnje, učinite sve što treba da se izbegne Depresija, od fiskalnog stimulansa do kvantitativnih olakšica. Ako je potrebno, razmišljajte o tome da uradite još više u budućnosti. Pre svega, usvojite jasnu politiku i delujte odlučno. Bolje da uradite previše nego premalo. Odlaganja finansijskih paketa već su imala visoke troškove. Svaki dalji pregovori i dogovori povećaće neizvesnost i pogoršati situaciju.
Drugo, ublažite efekte neizvesnosti na strani portfolija i pomozite da se sredstva preusmere ka rizičnoj imovini. Standardni savet je ozdravljenje privatnog finansijskog sektora kroz dokapitalizaciju. To je nesumnjivo ispravno, ali je lakše reći nego učiniti. A, dok se šteta postepeno ispravlja, dobro je da i same države preusmere deo svojih fondova. Na primer: ako svet voli zapise američkog Trezora, ali bi ta sredstva bila mnogo korisnija na nekom drugom mestu, onda vlada treba da izdaje zapise i koristi prihode radi kanalisanja sredstava tamo gde su ona potrebna. Ona treba da kupi neku rizičniju imovinu, i vrati deo sredstava u zemlje u razvoju, radi ublažavanja efekata odliva kapitala. To je, zapravo, slično onome što američke Federalne Rezerve sada rade sa kvantitativnim olakšicama kod kuće i swap linijama sa stranim centralnim bankama. Jedina razlika je u tome što Fed izdaje novac pre nego trezorske zapise u zamenu za svoje kupovine. Bilo bi mnogo bolje da se uključi Trezor i da jasnije razgraniči ulogu fiskalne i monetarne politike, ali pri sadašnjem stanju stvari, to je manji problem. Poslužiće bilo koja opcija.
„Šoping terapija“
Treće, na strani potražnje, otklonite efekte stava potrošača i kompanija koji se svodi na „čekam da vidim šta će se dogoditi“ . Naterajte ih da troše više, a isto to naterajte i državu. Podstaknite ljude da kupuju sada, a ne kasnije; na primer, privremene subvencije potrošačima koji se reše svog starog krša i kupe novi automobil - mera koja je usvojena u Francuskoj. Povećajte ulaganja u javnu infrastrukturu – centralni element programa predsednika Obame. Obe ove mere uvode se trenutno u fiskalne programe sve većeg broja zemalja. Ako se dobro skroje i objasne, ovi programi ne samo što mogu da stimulišu i zamene privatnu potražnju, već mogu da uvere potrošače i kompanije da im ne predstoji još jedna Depresija. To će ih navesti da prestanu da čekaju i ponovo počnu da troše.
Potrebne su koherentne finansijske, fiskalne i monetarne mere. Sve ove mere imaće direktan uticaj na potražnju. Ali, što je važno, doprineće smanjenju neizvesnosti, sniziti spread-ove rizika i naterati potrošače i kompanije da ponovo troše. Ako kreatori politike deluju odlučno, privatna potražnja oporaviće se u kraćem roku. A, u roku od godinu dana ili pre, možemo se naći na putu ozdravljenja.
Prevod sa engleskog: Vesna Todorović, Beogradska berza
%